ZAN ZAK RUSO

Жан Жак РусоЗападна филозофија
Филозофија 18. века

Име: Жан Жак Русо
Рођен: 28. јун, 1712. (Женева, Швајцарска)
Умро: 2. јул, 1778. (Ерменонвил, Француска)
Школа/традиција: Теорија социјалног уговора
Главна интересовања: политичка филозофија, музика, образовање, литература, аутобиографија
Значајне идеје: општа воља, amour-propre
Утицаји од: Томас Хобс, Џон Лок, Дени Дидро
Утицао на: Имануел Кант, Јохан Готлиб Фихте, Георг Хегел, романтицизам


Жан Жак Русо (фр. Jean-Jacques Rousseau; Женева, Швајцарска, 28. јун 1712. — Ерменонвил, Француска, 2. јул 1778), био је швајцарско-француски филозоф, писац, политички теоретичар и самоуки композитор из доба просветитељства. Жан Жак Русо је био најутицајнији филозоф просветитељства. Он је сматрао да је савремена култура негација природе и зато је говорио да се људи требају вратити природи - слободи и једнакости. За Русоа неједнакост је настала са приватном имовином, а држава уговором. За Жан Жака Русоа, као просветитеља, васпитање је било темељ друштва.

Русоов неизмеран утицај је у томе што је био први прави филозоф романтизма. Код њега се први пут помињу многе теме које су доминирале интелектуалним животом наредних стотину година, као што су: уздизање осећања и невиности и умањивање значаја интелекта; изгубљено јединство људског рода и природе; динамична концепција људске историје и њених различитих нивоа; вера у теологију и могућности обнављања ишчезле слободе.

Шира биографија

Жан Жак Русо је био син једне француске избегличке породице која је живела у Женеви, а, иако је одгајен као калвиниста, године 1728. постао је католик под утицајем госпође де Варен (de Warens), његове добротворке и, касније, љубавнице, која је и сама била преобраћена из протестантског пијетизма. Имала је великог удела у формирању његове религиозности, спајајући деистичка веровања, која искључују учења каква су пакао и првородни грех, са неким видом квијетистичког сентиментализма. Током година проведених са њом (1731. – 1740.), Русо је довршио своје непотпуно образовање читањем разноликог штива, укључујући дела Ренеа Декарта, Г. В. Лајбница, Џона Лока, Блеза Паскала и других. Године 1741. отишао је у Париз, где је упознао Терезу Левасер, служавку, са којом је имао петоро деце и сместио их у болницу за напуштену децу. Преко Денија Дидроа ушао је у круг енциклопедиста, за које је написао неколико прилога, од којих су сви сем једног били на музичке теме. Године 1750. објавио је своје Discours sur les sciences et les arts, наградни есеј за Дижонску академију, у коме је бранио тезу да технички прогрес и материјална добра кваре људски морал. Године 1754. вратио се у Женеву и поново постао калвиниста, а те исте године написао је Discours sur l’origine et les fondements de l’inégalite parmi les hommes. Инспирисан Х. Гроцијем (H. Grotius), С. Пуфендорфом (S. Pufendorf) и другима, бавио се одређеним темама не узимајући у обзир историјску реалност и, на основу неоправданих претпоставки да је примитивни човек био слободно и срећно биће које је живело у складу са својим инстинктима, без врлине или греха, тврдио да су неједнакости међу људима, наводно, настале из несклада у развоју његових друштвених и власничких инстинкта. Године 1756. Русо се настанио близу Монтморенсија (Montmorency), где је написао дела која ће га прославити. У делу Julie, ou La Nouvelle Héloïse (1764.), страственој љубавној причи, осуђује душтво које ради конвенција раздваја љубав брака, и брани природну религију засновану на недогматтском личном тумачењу Јеванђеља које је, по његовом мишљењу, неопходно за моралност. 

У Émile, ou de l’Éducation (1762.) он је развио утопијски програм образовања далеко од неморалног утицаја друштва, а у складу са природом. У чувеном одељку La Profession de foi du vicaire Savoyard он сумира своје религиозне идеје. Био је заговорник једне врсте деизма који, иако сличан деизму просветитељских философа (Philosophes) у потврди уверења о постојању Бога, душе и будућег живота, који налази крајњу потврду у осећају појединца за лични однос са Богом кроз савест, чији је Он извор и инспирација. У Du contrat social (1762.) износи теорију о праведној држави, која је основана на општој вољи народа, израженој кроз законе. И ово дело садржало је поглавље о религији, De la religion civile, где прави разлику између грађанске религије и природне религије. Постулати ове грађанске религије, које намеће држава и који су непроменљиви, баве се истим питањима као и природна религија, забрањују сваку догматску нетолеранцију, и прихватају само оне религије које не тврде да поседују апсолутну истину. Émile, стављен на *Списак забрањених књига (Index) 1762, и Du contrat social осуђени су у Француској и Женеви, а Русо је првобитно побегао у Нојшател, а потом на једну аду у кантону Берна, а 1766. – 1777. године био је гост Д. Хјума у Енглеској. Али, патећи од маније гоњења, вратио се у Француску где се оженио Терезом Левасер пред природом 1768. године, а 1772. завршио је своје дело Confessions (Исповести), је необичан спој таштине и само оптуживања.После смрти Русо је био међу онима који су извршили најснажније утицаје у Европи. У Француској је његове идеје прихватила револуција, a у Немачкој покрет Storm and Stress. Његов религиозни утицај је био утолико снажнији јер је, за разлику од Волтера, понудио човеку замену за откривену религију која не само што је догматски била једноставна и непотпна у својим моралним прописима, већ се бавила и његовим емотивним и интелектуалним потребама. Понекад се тврди да је служио хришћанству тиме што је пропагирао основне истине хришћанства међу својим неверујућим савременицима. Тачнија процена могла би гласити, да је елиминишући појам о првородном греху и заменивши потребу за благодаћу веровањем у потпуну способност ума, савести и слободне воље, уклонио основе праве вере и постао претеча хуманистичког либерализма.

Просветитељство, (фр. Siècle De Lumières - у преводу „ера осветљених“, нем. Aufklärung), је европски интелектуални покрет у 17. и 18. веку у којем су идеје о богу, разуму и природи синтентизоване у свеобухватни поглед, чије су присталице покретачи револуционарног развоја у уметности, филозофији и политици. Централна идеја просветитељства је слављење разума као моћи преко које човек схвата цели космос и побољшава своје животне услове. За главне одлике рационалног човека сматране су: знање, слобода и срећа.Покрет просветитељства је најзначајнији филозофски и уопште уметнички покрет у Европи после ренесансе.КЊИЖЕВНОСТ

Просветитељство је прокламовало човекову личну слободу и грађанску једнакост као највише вредности, затим право човека на критичко мишљење о религији и политици и прогласило разум врховним судијом у свему, сматрајући га основном покретачком снагом историје.

Просветитељство обухвата цео 18. век, али су филозофске припреме за њега извршене још 17. веку, а одјеци просветитељских идеја су у неким земљама с каснијим књижевним развитком (као што је случај и с нашом земљом) трајали још до средине 19. века.

Основу филозофског схватања просветитељства поставио је још француски филозоф Рене Декарт, а снажну потврду његовим филозофским рационалистичким закључцима дао је развитак природних наука у XVII веку, чија су два највећа представника енглески научници Френсис Бекон и Исак Њутн поставили основе модерном проучавању природних наука. Њима се придружује још неколико великих мислилаца и књижевника:у Енглеској, Томас Хобс, Џон Лок и Дејвид Хјум,
у Холандији, Барух Спиноза,
у Немачкој, Лајбниц, Гете и Лесинг,Кант, Хердер, Кристијан Томасијус, Кристоф Мартин Виланд,
у Русији, Херцен и Чернишевски,
у Француској, Волтер, Русо, Дидро, Холбах, Монтескје, Хелвецијус,и др.
у Србији, Доситеј Обрадовић, Гаврил Стефановић-Венсловић, Захарије Орфелин, Јован Стерија Поповић.