GODFRID VILHELM LAJBNIC

Готфрид Вилхелм Фрајхер (барон) фон Лајбниц, (нем. Gottfried Wilhelm Freiherr (baron) von Leibniz; Лајпциг, 1. јул 1646 — Хановер, 14. новембар 1716) био је немачки филозоф, математичар, проналазач, правник, историчар, дипломата и политички саветник. Дао је значајан допринос у оптици и механици. Сматра се последњим човеком енциклопедијског знања западне цивилизације.

Стекао је образовање из права и филозофије, радио је као секретар у двема најпознатијим племићким породицама у Немачкој (од којих је једна током његовог службовања постала енглеска краљевска породица). Заузима подједнако значајно место како у историји филозофије тако и у историји математике. Установио је инфинитезимални рачун (калкулус, математичка анализа) независно од Њутна, као и бинарни систем који представља основу модерне рачунарске технологије. У филозофији остаће најпознатији по оптимизму, нпр. његов закључак да је Бог створио најбољи свет од свих могућих светова.

Лајбниц је дао велики допринос у физици (оптици и механици) и технологији, као и, што ће се касније утврдити, биологији, медицини, геологији, теорији вероватноће, психологији, информатици. Писао је на латинском, француском и немачком и то о политици, праву, етици, теологији, историји и филологији. Иако је много писао, мало тога је објављено.

Име: Готфрид Вилхелм Лајбниц
Рођен: 1. јул, 1646 - Лајпциг, Немачка
Умро: 14. новембар, 1716 - Хановер, Немачка
Школа/традиција: Рационализам
Главна интересовања: Метафизика, Епистемологија, Наука, Математика
Значајне идеје: Калкулус, урођено сазнање, оптимизам, монада
Утицаји од: Платона, Аристотела, Схоластичке филозофије, Декарта, Кристијана Хајгенса
Утицао на: Многе касније математичаре, филозофе Кристијана Вулфа, Имануела Канта, Бертрана Расела, Абрахама Робинсона

Живот
Син лутеранског професора моралне филозофије Фридриха, Лајбниц ја преко библиотеке свога оца развио интересовање за широк круг предмета.
Са 12 година је научио латински без ичије помоћи. Са само 14 година је уписао универзитет у Лајпцигу, а потом је учио у Јени и Алтдорфу, где је 1666. године стекао докторат из права са само двадесет година. Лајбницов таленат ће се вишеструко испољити како у праву, религији, дипломатији, филозофији, тако и у математици.РадКаријеру је започео као адвокат и дипломата, у почетку радећи за изборног кнеза од Мајнца године 1667. и на том послу је извршио кодификацију законских прописа града. Радио је и за војводе Брауншвајг – Линебург као библиотекар и саветник (1676 – 1716.). Године 1700. помогао је при оснивању Берлинске академије наука и постао њен први председник.Током путовања у Париз 1673. и 1676. године, Кристијан Хајгенс га је заинтересовао за текући рад у математици и Лајбниц се бавио овим радом у својим слободним тренуцима, да би остварио сјајна открића како у инфинитезималном рачуну (независно од Њутна), тако и у комбинаторичкој анализи, диференцијалном и интегралном рачуну.У исто то време Лајбниц је био веома заузет успостављањем законских права легитимних и многих нелегитимних чланова домаћинства три изборна кнеза којима је редом служио. Често у покрету и помно бележећи своје мисли о многим стварима, он се истовремено бавио дипломатијом и прављењем планова за француску инвазију на Египат. Такође, ангажовао се у неуспешном покушају да уједини католичку и протестантску цркву 1683. Када је његов први послодавац, изборни кнез оа Хановера, био на путу да постане Џорџ I од Енглеске, Лајбниц је отпуштен и остављен да пише историју породице Брунсвик.
Током свог боравка у Паризу значајно је проширио знања из математике и физике, сусрео се са водећим француским филозофима тога времена и проучавао је дела Декарта и Паскала.
1674. године је почео да ради на инфинитезималном рачуну, а најранији подаци о употреби овог рачуна налазе се у његовим белешкама из 1675. До 1677. је разрадио кохерентан систем инфинитезималног рачуна, али га није објавио све до 1684. године. Лајбницова најзначајнија математичка открића су објављена између 1682. и 1692, углавном у часопису Acta Eruditorum, који су он и Ото Менке основали 1682. године. Овај часопис је имао значајну улогу у унапређењу Лајбницове репутације математичара и научника, што је допринело да буде цењен и у дипломатији, историји, теологији и филозофији.

Године 1711. Џон Кил је пишући за часопис Краљевског друштва и уз Њутнову подршку оптужио Лајбница за плагирање Њутновог инфинитезималног рачуна, што је довело до јавне расправе о томе ко је први открио инфинитезимални рачун. Тек су историчари математике од 1900. године па надаље истакли значајне разлике између Лајбницове и Њутнове верзије инфинитезималног рачуна и тиме доказали да Лајбниц није плагирао Њутна.--------------------------------------------------------------------------------------------Филозофија

Монаде

Просторно – временски свет материјалних ствари и бића састоји се из монада, од којих не постоје две апсолутно исте, ни два иста тренутка у животу једне монаде (принцип идентитета неразлучивог). Монаде су духовне суштине, а извор им је у Богу као највишој монади. Бог је удесио да унутрашња активност сваке монаде буде у хармонији са активношћу свих осталих (учење о престабилираној хармонији), па је свет саврешено јединствен иако га чине индивидуалне супстанције. Између монада не постоје узрочно – последични односи, иако је свако стање монаде узрок њеном следећем стању, а истовремено последица претходног.

Лајбниц назива људску душу духовним аутоматом, јер она сва своја стања развија из саме себе. Он је појам душе изразио с идеалистичког становишта, а њему су се придружили сви други новији идеалисти. Према Лајбницу се стварност састоји из једног бесконачног броја бестелесних простих појединачних супстанција, чија је унутарња суштина снага представљања. Али такве суштине су душе, а Лајбниц их отуда назива ames или, на основу њихове јединствености, монаде. Отуда код Лајбница само душе чине стварност: све монаде је путем темељних разлика снаге представљања и мањег и већег савршенства које почива на њој творац довео у једном заувек успостављену хармонију (престабилизована хармонија); свака је створена с обзиром на другу. Ако је у једној монади толико савршенства колико у другима несавршености, онда оне свеукупно образују агрегат монада, од којих прва функционише као централна монада. Чулна представа таквог агрегата монада схвата такав агрегат као тело. Људска душа је посебно једна таква централна монада која путем размене својих представа стоји такође у узајамним односима према свом телу и у себи укључује развој путем отицања и притицања делова. Лајбницу се прикључује Кристијан Вулф за кога је душа проста супстанија са снагом да себи представља свет (vis repraesentativa universi).

Лајбниц наглашава да две ствари никада нису потпуно једнаке и да увек постоје несвесна чулна опажања (перцепције) која одређују деловање. Његов принцип идентитета неразлучивог тврди да су личност X и личност Y идентичне ако и само ако деле иста суштинска нерелацијска својства. Његова „Теодицеја“ (1710.) покушава да помири доброту о Богу са постојањем зла у свету, претпостављајући да је само Бог савршен и да је овај свет „најбољи од свих могућих светова“. Овај став исмејан је у комичном Волтеровом роману Кандид.

Логика

Лајбниц је измислио универзални језик за логику и као младић почео да проучава симболичку логику. Од њега потичу први покушаји да се логика формулише као аксиоматски систем. Такође је предузео прве покушаје да логику обрађује у оквиру формалних рачуна. Израз који је Лајбниц користио за симболичку логику коју је развио је characteristica universlis, „општа одлика или вештина означавања“.

Лајбниц је веровао да се људско размишљање, резоновање може свести на рачун врста, класа и да такав рачун може да разреши многа неслагања, разлике у мишљењима: „Једини начин да исправимо наше мишљење је да га учинимо опипљивим, стварним попут математичара, тако да кад откријемо нашу грешку, и када постоје спорови, неслагања међу људима можемо просто рећи: Хајде да израчунамо (calculemus) без даље препирке и да видимо ко је у праву“.

Формална логика

Лајбниц је најважнији логичар од времена Аристотела па до 1847. године, када су Џорџ Бул и Аугустус Де Морган издали књиге које уједно представљају почетак модерне формалне логике. Лајбниц је изнео главне карактеристике онога што називамо конјункција, дисјункција, негација, идентитет, подскупови и празни скупови.

Основни принципи Лајбницове логике, и оправдано целе његове филозофије могу се свести на два основна принципа:
све наше идеје су састављене од врло малог броја простих идеја које чине алфабет људске мисли (људског размишљања),
комплексне (сложене) идеје настају из ових простих идеја једнообразном и симетричном комбинацијом, аналогно аритметичком множењу.

Лајбниц није објавио ништа о формалној логици за живота; већина онога што је написано на ту тему постоји у облику радних белешки.

Право

Према Лајбницу целокупно право служи заједничком добру, које је он гледао као одржавање и напредовање универзума. У првом реду самог божанског светског поретка, у другом реду људског рода и у трећем реду државе.

На крају животног пута

Умро је заборављен, у Хановеру 14. новембра 1716., савладан болешћу и усред спора око свог проналаска инфинитезималног рачуна. Његов гроб обележен је тек после 50 година, односно 1766.

PREUZETO IZ: Wikipedie